ducin blog®:
kako to rade pravi majstori

Pazite šta pišete?!

My name is ****** and I am the Human Resources Manager at ******. I recently came across your information on Facebook. I’m contacting you because ****** is hiring individuals who are experienced with web development and Ruby on Rails. It seems that you hold some of these qualities and we would love to hear more about you.

....nebitno.....

Our work environment isn’t like the stereotypical gaming-industry sweatshop. We work 40 hour weeks, have flexible vacation policies and you pick a workday schedule that works for you. We have a culture of camaraderie with a relaxed and sociable atmosphere.

....nebitno....

Odavno sam znao za pravilo „Pazite šta pišete, vaš budući poslodavac sigurno to čita“. Zato sam i počeo da pišem blog. Da bih pisao sve ono što mislim i što mi pada na pamet. Nemam nameru da pišem uštimovane, opeglane, podobne ili u bilo kom pogledu korektne tekstove. Da li zbog toga što ne zna srpski ili što mi je NY primarna mreža na Facebook-u, moj nesuđeni, jenkijevski, poslodavac se prevario i poslao mi gore navedenu poruku.

Sve to podsetilo me na situaciju od pre neku godinu, i na to kako hajr izgleda u Srbiji. Našao sam se tada, ni sam ne znam zašto(verovatno zbog radoznalosti), na razgovoru u jednoj lokalnoj softversko firmi(nije kod dinketa). Tada nisam pisao blog, ali me „gazda na firmu“, koji se uzgred predstavlja kao „pravoslavac koji slavi Svetog Nikolu“, odmah pročitao. Tehničko-tehnološki nije bilo zamerki, ali se ispostavilo da sam jako loš čovek. Da sam drzak. Da sam svojevoljan(valjda samostalan). Da ne poštujem nikakav autoritet niti „lanac komande“, ma šta to značilo. Da sam promenio ko zna koliko fakulteta, pa od mene ne može da se očekuje da ijedan posao dovedem kraju(ovde sam se zamislio). Da neko ko civilno služi vojsku sigurno nije normalan, a najmanje nije podoban za timski rad(na razgovoru, naravno pitaju za vojsku). Da živim sa majkom, te ne mogu da računaju da ću se posvetiti poslu, jer moram da brinem o mami(kakva bolest). Ovo je otprilike bio deo mog psihološkog profila. U razgovoru koji je više ličio na policijsko ispitivanje(falilo je samo da mi upere lampu u oči), drugi „islednik“ je stigao da mi održi lekciju o Serbstvu, o serbskoj vojsci, i tome kako je veliki fan SRS-a.  Na kraju, ljubazno je saopštio kako u firmi ne žele pičkice kao ja.

Evo, rešio sam da do kraja zapečatim svoju karijeru u Srbiji. U svakom narednom postu, trudiću se da ni jednom domaćem poslodavcu ne padne na pamet da me ikada zaposli. Ionako imam nekoliko negativnih preporuka od uticajnih ljudi iz blogosfere…