ducin blog®:
kako to rade pravi majstori

Pazite šta pišete?!

My name is ****** and I am the Human Resources Manager at ******. I recently came across your information on Facebook. I’m contacting you because ****** is hiring individuals who are experienced with web development and Ruby on Rails. It seems that you hold some of these qualities and we would love to hear more about you.

....nebitno.....

Our work environment isn’t like the stereotypical gaming-industry sweatshop. We work 40 hour weeks, have flexible vacation policies and you pick a workday schedule that works for you. We have a culture of camaraderie with a relaxed and sociable atmosphere.

....nebitno....

Odavno sam znao za pravilo „Pazite šta pišete, vaš budući poslodavac sigurno to čita“. Zato sam i počeo da pišem blog. Da bih pisao sve ono što mislim i što mi pada na pamet. Nemam nameru da pišem uštimovane, opeglane, podobne ili u bilo kom pogledu korektne tekstove. Da li zbog toga što ne zna srpski ili što mi je NY primarna mreža na Facebook-u, moj nesuđeni, jenkijevski, poslodavac se prevario i poslao mi gore navedenu poruku.

Sve to podsetilo me na situaciju od pre neku godinu, i na to kako hajr izgleda u Srbiji. Našao sam se tada, ni sam ne znam zašto(verovatno zbog radoznalosti), na razgovoru u jednoj lokalnoj softversko firmi(nije kod dinketa). Tada nisam pisao blog, ali me „gazda na firmu“, koji se uzgred predstavlja kao „pravoslavac koji slavi Svetog Nikolu“, odmah pročitao. Tehničko-tehnološki nije bilo zamerki, ali se ispostavilo da sam jako loš čovek. Da sam drzak. Da sam svojevoljan(valjda samostalan). Da ne poštujem nikakav autoritet niti „lanac komande“, ma šta to značilo. Da sam promenio ko zna koliko fakulteta, pa od mene ne može da se očekuje da ijedan posao dovedem kraju(ovde sam se zamislio). Da neko ko civilno služi vojsku sigurno nije normalan, a najmanje nije podoban za timski rad(na razgovoru, naravno pitaju za vojsku). Da živim sa majkom, te ne mogu da računaju da ću se posvetiti poslu, jer moram da brinem o mami(kakva bolest). Ovo je otprilike bio deo mog psihološkog profila. U razgovoru koji je više ličio na policijsko ispitivanje(falilo je samo da mi upere lampu u oči), drugi „islednik“ je stigao da mi održi lekciju o Serbstvu, o serbskoj vojsci, i tome kako je veliki fan SRS-a.  Na kraju, ljubazno je saopštio kako u firmi ne žele pičkice kao ja.

Evo, rešio sam da do kraja zapečatim svoju karijeru u Srbiji. U svakom narednom postu, trudiću se da ni jednom domaćem poslodavcu ne padne na pamet da me ikada zaposli. Ionako imam nekoliko negativnih preporuka od uticajnih ljudi iz blogosfere…

Idem mirno ulicom i vodim psa sa sobom...

...ili, trekbekovi ne umiru tako lako.

Jednog mog poznanika(Bosiljkiću, ako čitaš javi se), devojčica iz komšiluka je upitala: "Čiko, zašto izgleda tako staro? Jel će da umre?". Šta je trebalo, da udari detetu šamar zato što ne zna da je to štene šar-peja. Da li je devojčica nosila tange ne znam. Da li su joj sise bile na izvol'te, ni to ne znam.

Kada sam pročitao tekst, mislio sam da tako nešto može da napiše samo monstrum sa slike(vidi levo). Jer, šta to ima nenormalno sa omladinom koja jedno drugome sede u krilu na klupi u parku, i žvalave se. Ne znam šta može da se zaključi o nekome, ko svog partnera drži za određeni deo tela. Ja ne mogu da zaključim ništa. Drugi mogu da zaključe da je taj neko srbenda, primitivac, neznalica, neobrazovan, mafijaš, da sluša Cecu, da je u kurcu zbog Kosova, da mu je ćale gubitnik tranzicije i ne znam šta sve još. Jedino da nismo čuli deo, u kome se pominje da je taj momak imao četničku šubaru sa kokardom na glavi, a da je devojci na sisi bila istetovirana svastika.

Možda svi treba gospođici T. da ostavljaju samo komentare tipa: "...joj, baš si loodaaaača...". Ne, nije to ulizički i licemerno. Nije nikako. Ili pak kad se na ulici pojavi gospodin Herkul(ili beše Hektor, žao mi je psa, nije ništa kriv), svi treba da se pouseravaju i stanu mirno?

Evo, ja priznajem, glup sam. Ne znam šta je štene a šta rasa. Ne znam ni ko je kriv za to. Da li mama i tata, ili moja učiteljica. Nisu me naučili. A sada možete svi kolektivno da počnete da me prezirete, pošto smo utvrdili da sam neznalica i da mi nedostaje pameti.

Samo pre toga, Vama gospođice T. dajem nulu za tekst. Za tekst, za brisanje komentara i za naknadnu korekciju sadržine. Sada je još gore...

Petar Petrović

Šta povezuje sve ove ljude:

Juan Perez, Hans Meier, Ivan Ivanov, Ivan Horvat, Pedro Perez, Giorgos Tade, Mario Rossi, Petar Petrovski, Si Anu, Joe Borg, Jan Jansen, Fulano de Tal, Juan Lopez, Ion Popescu, Janez Novak, Tommy Atkins,....

Svi oni u svojoj zemlji su nešto, što Amerikanci zovu John Doe(ili Jane:-)).

PS: Ovaj tekst ima svrhu, jedino da linkuje na ovaj blog. Da, gosn-crkveno-nemanja mi zaista ide na onu stvar. Njega je Pero, već dobrano apsolvirao pa da pomenem i njega(Peru)...

Blog mrtav nije

…blog živ je.

Da, ukoliko ste pomislili da sam još jedan od onih, koji je počeo nešto da piskara, a onda bez traga nestao, grdno ste se prevarili. Na blogu se sve ovo vreme, dok me nije bilo, radilo, samo što se spolja to nije videlo. Kako sa starim rešenjem, u vidu besplatnog naloga na Live Spaces sistemu nije moglo dalje, odlučio sam se na drastično rešenje. Da napišem svoj blog engine, da zakupim poseban domen i da sve to postavim na poseban server.

Live Spaces

Razloga za ovakvu odluku ima mnogo. Možda ponajviše zato što je korišćenje nekog od besplatnih blog servisa skoro uvek loše rešenje. Ako ne shvatite to odmah shvatićete kasnije. Još gore, od svih mogućih rešenja ja sam izabrao ono najgore, gore pomenuti Live Spaces. Između ostalog, blog se nije lepo prikazivao u Firefox-u. Mogućnost da se promeni izgled bila je minimalna. O korišćenju sopstvenog domena da i ne govorim. Dok je postavljanje iole složenijeg komada HTML-a u domenu naučne fantastike.

Ovakav pristup imao je i svojih dobrih strana. Nisam morao da brinem skoro ni o čemu, sem da pišem tekstove. Imao sam mogućnost da postujem direktno iz Word-a. Međutim veći problem je možda u nečemu drugom. U tome da nije baš normalno da drugima govorite kako se rade neke stvari a da koristite besplatan blog nalog. Deluje isuviše amaterski.

Ruby on Rails

Svega ovoga možda ne bi bilo da ovo nije bila dobra prilika da naučim Rails. Nešto u šta sam se zaljubio na drugi pogled i nešto bez čega se ne može, posebno ako ste osuđeni na web programiranje. Novorođeni blog biće tako prilika da naširoko i nadugačko pišem o Rails-u.

Dedicated Server Hosting

Tako je rešen prvi problem. Kada sam skrpio kakav takav engine u Rails, koji je ispunjavao minimalne zahteve, drugi problem je bilo još lakše rešiti. Registrovanje domena uz GoDaddy prošlo je za par minuta. Zatim je došao trenutak da se sve to zaživi na Internetu. Međutim, Rails ima jedan veliki problem. A to je deployment. Sve ono što budete dobili u produktivnosti korišćenjem Rails-a, izgubićete u trenutku kada treba da postavite aplikaciju u živo. Shared hosting rešenja ovde ne dolaze u obzir. Ono što je bilo potrebno je jeftin Virtual Dedicated Server. Slicehost nudi zaista povoljne virtual hosting planove. Izbor je pao na najjeftiniju verziju 256MB/10GB, koja će, nadam se, biti sasvim dovoljna za potrebe bloga-a.

Lepo sam se zabavio, nešto i naučio a ono najlepše valjda tek dolazi. A to je pisanje. Naravno, ako ne bude isuviše tehničkih smetnji...

Blog na novoj adresi

Posle skoro dva meseca rada i osam meseci pošto sam napisao prvi tekst na svom blogu, blog radi na novoj adresi. Sada se blog, sa većim delom starih tekstova, nalazi na adresi www.ducinblog.com. Molim Vas da ažurirate svoje čitače, obzirom da stari blog na Live Spaces sistemu više neće biti u funkciji i više ga neću koristiti.

O razlozima za ovu promenu kao i o tome kako blog sada funkcioniše biće dovoljno prilike u narednim tekstovima...